Сажетак
У раду разматрам појам “лома” у ликовној умјетности, који захвата прву половицу 20. стољећа. Валтер Бењамин технолошка достигнућа у доба индустријализације сматра изазовом ауратичности умјетничког дјела, те наводи филм као умјетност која је потпала под утјецаје технологије. Надаље, ликовна умјетност доживљава прекид с традицијом кроз тематику, технику и форму, а цијени се идејност. Авангардни правци на својеврсне начине пропитују традиционални приступ ликовној умјетности. Умјетници напуштају галеријски простор и не ограничавају се на традиционалне носиоце попут платна и даске, те приближавају свој рад обичном човјеку путем перформанса, инсталација, интервенција у природи, те креирају уз помоћ људског тијела. Осврнут ћу се на доживљај модерне умјетности, али и на положај класичне умјетности у ери модерне. Наиме, уочавам присутност проблематике особног израза у класицистичком приступу умјетничком дјелу, који укључује естетске принципе Велике античке теорије лијепог. Поставља се питање како укомпонирати субјективност, индивидуалност и психолошко дјеловање што подржава авангарда, с квалитетама техничке изведбе које се вежу за традицију ликовне умјетности. Кроз примјере репродукције и филма размотрит ћу своје становиште о аури као вези између људског бића и дјела, која не познаје ограничења у материјалној стварности.

