СУКОБ МРТВИХ: ДВИЈЕ АНТИЧКЕ КОНСТРУКЦИЈЕ СМРТИ

Сажетак

У раду ће бити приказано античко поријекло двије симболичке конструкције смрти. У првој се сахрањује и опредмећује покојник као дио једне културе и пасивни објекат трансформације, то јест преласка из свијета живих у заједницу мртвих, док друга, за филозофску традицију много значајнија, представља рађање човјека контемплације и теорије те рад на његовом одржању. Ова стратегија није ништа друго до покушај да се “умре за живота”, да би се привидно умирући субјект својом вољом интегрисао у још јачи и потентнији поредак борбе против неминовности оног несталног и смртног. Такође, двије стратегије показују да савремени човјек из античког наслеђа може учити о два пута бесмртности, оног у памћењу заједнице као друштвено потврђеног бића, и оног идејног, који се мјери према доприносу појединца у сфери континуираног напора да се свијет исправно протумачи и схвати.