СМРТ И БЕСМРТНОСТ У АНТИЧКОЈ ФИЛОЗОФИЈИ. БЕСМРЋЕ У СМРТИ

Сажетак

У овом стручном чланку анализиран је антиномични појмовни дублет смрт-бесмртност, представљено филозофско и духовно искуство које се у вези са том напетошћу баштинило у богатом културном наслеђу антике. У том смислу понуђена је својеврсна панорама различитих мисаоних поставки и практичних држања, од рационалних преко имагинативних до егзистенцијалних. Циљ је био да се кроз један шири оквир и указивање на везе посредовања различитих позиција у односу на изазовну тему, дође до продубљеног разумевања граничних феномена људског постојања. Ослањајући се на „дескриптивну методу рада на проблему“ аутор је покушао да кроз актуелизацију ових питања у најновијем времену изоштри слику сложеног упита и фокусира читалачку пажњу. Тематска амбивалентност најављена кроз сам назив рада усмеравала је даље „компаративне анализе“ и креативне синтезе. На тај начин су се
пратила преплитања и аналогијска корелирања између значајних филозофских писаца, митолошких приређивача и теолошких документариста. Указивало се на антрополошке разлике, психолошке варијације и метафизичке отклоне у односу на непознато. На неколико места у овом спису цитиране су језгровите мисли и стихови, са намером да осенче ишчезавајуће близине конвергентних истраживачких настојања. У предоченом тексту је такође учињен смео покушај да се, следећи тај стидљиви траг стигне до оног заједничког става и људског усправљања пред непрозирним огледалом смрти. На крају се, без обзира на све опреке и несугласице у тумачењу лимеса постојања и установљену чињеницу да су супротстављени термини на једном дубљем нивоу дијалектички повезани, дошло до живице живота, којом нас из века у век обмотава неуморна плетисанка љубави.